АВАНГАРДА: КОЛЕКЦИЈА ЗА СЕЗОНУ ЗИМА/ПРОЛЕЋЕ 2011. ФЕБРУАР: ЗАМОРЕНОЈ ОМЛАДИНИ
ПУТНИК
Станиславу Винаверу
Кнеже Потемкине изданули у колима на великоме путу,
Да могу, као ти, умрети на друму,
Кад точак разглиба глину жуту;
Шибај кочијашу, терај царски у Струму,
Ћут!
У тајности да ти поверим име једне звезде
Или једног слова из једне књиге о прашуми. Ћут!
Али херој сам на друмовима:
Од свега највише волим да се опијем, а после тога још
да путујем:
Ко ти рече, пријатељу, да ћу доћи у недељу, у недељу
Дунав тече!
Ко ти рече Шар-планину, кочијашу, друмовниче мој!
Знам: и ти си сам, и ја сам сам,
А псовка кочијашка, – поздрав ветра завичајни Одисеју на мору
Са поносом да се носи бича његовог ожиљак на лицу,
Груди су му длакаве као облаци сиви у зору
Маље крију једну црвену модрицу… смрти.
Коњи каскају и ја плачем, велим: то је, ти си Сибињанин Јанко!
Не трзај, Црнко, ха, ха! Не, ја сам Јовановић Ранко,
И села ми се зову Рудари; кочијаш сам, болујем од друма, изван датума.
Гле, месец, та чудна свим стенама рима! Због њега плима
Црвенокожног поглавице односи леш:
На таласима се таласа црна коса и мокро перје, боливијско зверје,
Он преплива океане;
Да л’ над водама, да л’ дуж кинематографских платана,
Или по жицама телеграфским? на мишици “амблем клана“
Змија у чељустима лавским; он долази кроз океане и кроз векове,
Мртав или жив; за њим његове шуме плове.
Опажаш ли: сјајних очију куну, опажаш ли Хајдук Вељка на топу,
Или Дмитра Јакшића да мегдан води?
Шест краљева шпиритуса? Све то броди. Ко ће полудети први?
Туп, туп! копају угаљ испод нас;
Кло, кло! то у Бечкереку пију квас;
Бум, бум! у Тимбукту нове крви.
Ако девојчица понесе тајну у грлу
Да јој по шупљим грудима прстом добошари кадет,
У шуми густој масној фазанку умрлу
Козачком игром оплакује свет.
Но љубав служи на част силним у возу, између две жељезничке станице;
На прозору саксија с три цвета, лице неке старице,
На пољани из амрела извиру четири ноге голе…
Бранко, мој Бранко, да ли девојка, да ли крин, да ли мач,
Чистотом својом претходивши зору,
Заспаше у куту ока ти? Клокоће извор у
Тами. Ескимски чамци, који клизе низ воду,
Отпрате ме својим током до болова – небесима;
Шеснаест хиљада робиња тару великога бога уљима,
На длану му енглеска флотила њише се:
Адмирал, већи од палца, харангира Наполеона,
Васиона растеже се. Ако те љубим под врат, шапнућу
Клевету: ко ти рече мор-доламу!
Мор-доламу, црна хата, бесна свата, ах Коштано
Многочисна, многолепа, многоцветна, окупано,
Окупано. Ох проклета!
Ти кључеви виолински у јетри ми коте се, ко бакциле Кохове:
Ханибале Каравађо, лопове, хајдмо мили да славимо канибалике.
Сад далеки свитај продубљује зелени исток,
И Атлантик је толико широк и дубоко је у нашој жудњи тако,
Шарлоику и Одисеју да запевамо, кад би ко плако.
А загрокта ко свиња кад је ко штроји:
О љубљена је локомотива;
Та машиновођа није ништа друго
До нож који под материцом забоден стоји:
Гарава бритва крива.
Јурећи, уређује и помера она поља, њен писак то је злих богова воља.
О јури, нек јури воз уз гроктање. И ноћ.
Ноћ. настаде савршени мрак,
А кроз варнице што из димњака бију,
– Из киклоповог ока излећу звезде, и он њима обавијен бежи јак
Кроз Тракију, Бесарабију и Унгарију; ноћ –
Да л’ лети мој воз? О, толико варница,
Кроз полудели подмлађени Млечни пут;
Доле се провиди и мирише нађубрена мрачна њива,
Међ ноге ту прима послану жену Боз, – и један месец жут,
Огроман, истински први пут ноћас, месец жут
(О чијем ли врту султанске кћери сад је скут?) о, ћут! о ћут!
Под врбама сад пева, ко отац, месец жут.
Ах боже мој, шта је то за мене!
Зар цео свет, зар ће на њему све то, јурнути кроз зрак;
Ја не разумем откуд се онда судара влак крај једне реке!
Па замишљен сам, а плах,
И не знам којим правцем из смрти: нисам ли увек
Онако јак…!
Из једног судара возова излазим,
Окрвављен мало, ево, као први зорин зрак,
И смејем се: на девојку неку, што погибе
Разголићених бокова –
Тако сјајна као птица сред пурпурних сосова,
За мало големог дрхтања,
И младости, сред крвавих сосова.
И да бих њен јаук саслушао, очи склапам
Па мислим: да ће јој гроб бити бескрајан
Тамо, где будем био велики херој, а отац долмен трајан,
И брат разбојник ужасан,
Крвопија, млад и ужасан.
И то записах ја крај једне реке…-
И амин!
Растко Петровић (1898-1949)
Из књиге Поезија. Сабињанке, Нолит, Београд, 1974.
Вечити младић српске поезије! Амин!