MOSTOVI BRANIMIRA ŽIVOJINOVIĆA
DEVETA ELEGIJA
Što, kad se življenja rok može provesti tako,
ko lovor, tamniji mao od sveg zelenila drugog,
s majušnim talasima po ivici svakog lista
(kao osmejak vetra) – : što onda, što onda
morati putem ljudi – i, kloneći se sudbine,
čeznuti za sudbinom?…
Oh, ne zato što sreća
postoji, to prevremeno preimućstvo gubitka bliskog.
Nit’ zbog radoznalosti, il’ radi vežbanja srca,
koje bi u lovoru takođe postojalo…
No zato što mnogo znači prisustvo na ovom svetu,
i zato što smo prividno nužni svemu ovdašnjem,
ovom nepostojanom što se nas čudno doima,
Nas najnepostojanijih. Jedanput svako, samo
jedanput. Jedanput zauvek. Pa i mi takođe
jedanput. Nikad više. Ali ovo:
jedanput da si bio, pa makar i samo jedanput:
zemaljski da si bio, – to izgleda neopozivo.
I mi se tako tiskamo, to bismo da postignemo,
to da zadržimo u svojim rukama jednostavnim,
u sve punijem pogledu i u zanemelom srcu.
Mi bismo hteli to da postignemo. No kome
da to damo? Najradije sve zadržati zauvek…
Ah, u drugi odnos, avaj, šta se preuzima?
Ne posmatranje, ovde sporo izučeno, i ništa
što ovde se zbilo. Ništa.
Dakle bolovi. Dakle pre svega tegoba,
dakle dugotrajno iskstvo ljubavi, – dakle
sve same neizrecive stvari. Ali kasnije,
pod zvezdama, čemu to: one su više neizrecive.
Pa i putnik ne snosi s obronka brega u dolju
šaku zemlje, svima neizrecive, nego
stečenu jednu reč, čistu, – žutu i plavu
kičicu. Jesmo l’ mi možda ovde da kažemo: kuća,
most, kladenac, vratnice, krčag, voćka, prozor, –
najviše: stub, kula … ali da kažemo, razumej,
oh, da kažemo tako kao što stvari same
nikad u sebi nisu mislile da su. Nije li
tajno lukavstvo ove ćutljive zemlje, kad čini
da se u osećanju onih koji se vole
stvari sve do jedne u zanos preobraze?
Prag: šta je za dvoje
koji se vole, da sopstven sve stariji prag od vrata
izližu malo, i oni, posle mnogih prethodnih
i pre potonjih…, lako.
Ovde je vreme izrecivog, ovde zavičaj njegov.
Reci i ispovedi. Više no ikad pre
ruše se, gube se stvari koje se doživeti mogu,
jer čin je bez slike to što tera i smenjuje njih.
Čin ispod krasta, koje prskaju voljno, čim
iznutra delanje nikne i omeđi se drukče.
Srce naše opstaje
međ čekićima, kao
međ zubima jezik, koji
ipak i ipak veliča.
Veličaj ađeli svet, ne neizreciv, pred njim se
ne možeš osećanjima veličanstvenim hvastati;
u svemiru, gde on oseća osećajnije, ti si
novajlija. Stog mu pokaži sve što je jednostavno,
ono što, oblikovano od pokolenja mnogih,
ko naša sopstvenost živi kraj ruke i u pogledu.
Reci mu svari. On će stojati sve začuđeniji,
ko ti kraj rimskog užara ili lončara s Nila.
Pa mu pokaži koliko stvar može biti srećna
i nevna i naša, kako se čak i žalobni
jad odlučuje čisto u oblik, služi ko stvar,
il’ mre u nekoj stvari –, i s one strane blaženo
ishod iz violine. I ove stvari, što žive
od umiranja, shvataju da ih ti slaviš; prolazne,
one se uzdaju u nas da ih spasemo, u nas
najprlaznije. Hoće da ih potpuno mi
u nevidljivom srcu preobrazimo u – oh,
beskonačno – u sebe! ma ko mi konačno bili.
Zemljo, zar t nije to što hoćeš ti: nevidljivo
da nastaneš u nama? – Nije li san tvoj da jednom
nevidljiva budeš? – Zemljo! nevidljiva!
Šta je, ako ne mena, tvoj neodoljivi nalog?
Zemljo, voljena, hoću. Oh, veruj, ne treba više
proleća tvojih da me za tebe pridobiju,
jedno, ah, jedno jedino krvi je suviše već.
Bezimeno se za te odlučih, izdaleka.
Ti si uvek bila u pravu, a prisna je smrt
tvoja pomiso sveta.
Vidi, ja živim. Od čega? Nit’ se detinjstvo smanjuje
niti budućnost… Bezbrojan život
izvire u mom srcu.
Rajner Marija Rilke (1875-1926)
Jedna od najvećih pesama svetskog pesništva. Čiju je veličinu moguće doživeti zahvaljujući izvanrednom prevodu Branimira Živojinovića. Ovom se pesmom završava mesec posvećen njegovim prevodima. Njegove slike nema ovde, ona je zbir slika svih objavljenih pesnika. Još jednom se prisećam Geteovih reči da je od svih poslova na svetu prevodilaštvo jedan od najčasnijih.