МОСТОВИ БРАНИМИРА ЖИВОЈИНОВИЋА
ДЕВЕТА ЕЛЕГИЈА
Што, кад се живљења рок може провести тако,
ко ловор, тамнији мао од свег зеленила другог,
с мајушним таласима по ивици сваког листа
(као осмејак ветра) – : што онда, што онда
морати путем људи – и, клонећи се судбине,
чезнути за судбином?…
Ох, не зато што срећа
постоји, то превремено преимућство губитка блиског.
Нит’ због радозналости, ил’ ради вежбања срца,
које би у ловору такође постојало…
Но зато што много значи присуство на овом свету,
и зато што смо привидно нужни свему овдашњем,
овом непостојаном што се нас чудно доима,
Нас најнепостојанијих. Једанпут свако, само
једанпут. Једанпут заувек. Па и ми такође
једанпут. Никад више. Али ово:
једанпут да си био, па макар и само једанпут:
земаљски да си био, – то изгледа неопозиво.
И ми се тако тискамо, то бисмо да постигнемо,
то да задржимо у својим рукама једноставним,
у све пунијем погледу и у занемелом срцу.
Ми бисмо хтели то да постигнемо. Но коме
да то дамо? Најрадије све задржати заувек…
Ах, у други однос, авај, шта се преузима?
Не посматрање, овде споро изучено, и ништа
што овде се збило. Ништа.
Дакле болови. Дакле пре свега тегоба,
дакле дуготрајно искство љубави, – дакле
све саме неизрециве ствари. Али касније,
под звездама, чему то: оне су више неизрециве.
Па и путник не сноси с обронка брега у дољу
шаку земље, свима неизрециве, него
стечену једну реч, чисту, – жуту и плаву
кичицу. Јесмо л’ ми можда овде да кажемо: кућа,
мост, кладенац, вратнице, крчаг, воћка, прозор, –
највише: стуб, кула … али да кажемо, разумеј,
ох, да кажемо тако као што ствари саме
никад у себи нису мислиле да су. Није ли
тајно лукавство ове ћутљиве земље, кад чини
да се у осећању оних који се воле
ствари све до једне у занос преобразе?
Праг: шта је за двоје
који се воле, да сопствен све старији праг од врата
излижу мало, и они, после многих претходних
и пре потоњих…, лако.
Овде је време изрецивог, овде завичај његов.
Реци и исповеди. Више но икад пре
руше се, губе се ствари које се доживети могу,
јер чин је без слике то што тера и смењује њих.
Чин испод краста, које прскају вољно, чим
изнутра делање никне и омеђи се друкче.
Срце наше опстаје
међ чекићима, као
међ зубима језик, који
ипак и ипак велича.
Величај ађели свет, не неизрецив, пред њим се
не можеш осећањима величанственим хвастати;
у свемиру, где он осећа осећајније, ти си
новајлија. Стог му покажи све што је једноставно,
оно што, обликовано од поколења многих,
ко наша сопственост живи крај руке и у погледу.
Реци му свари. Он ће стојати све зачуђенији,
ко ти крај римског ужара или лончара с Нила.
Па му покажи колико ствар може бити срећна
и невна и наша, како се чак и жалобни
јад одлучује чисто у облик, служи ко ствар,
ил’ мре у некој ствари –, и с оне стране блажено
исход из виолине. И ове ствари, што живе
од умирања, схватају да их ти славиш; пролазне,
оне се уздају у нас да их спасемо, у нас
најпрлазније. Хоће да их потпуно ми
у невидљивом срцу преобразимо у – ох,
бесконачно – у себе! ма ко ми коначно били.
Земљо, зар т није то што хоћеш ти: невидљиво
да настанеш у нама? – Није ли сан твој да једном
невидљива будеш? – Земљо! невидљива!
Шта је, ако не мена, твој неодољиви налог?
Земљо, вољена, хоћу. Ох, веруј, не треба више
пролећа твојих да ме за тебе придобију,
једно, ах, једно једино крви је сувише већ.
Безимено се за те одлучих, издалека.
Ти си увек била у праву, а присна је смрт
твоја помисо света.
Види, ја живим. Од чега? Нит’ се детињство смањује
нити будућност… Безбројан живот
извире у мом срцу.
Рајнер Марија Рилке (1875-1926)
Једна од највећих песама светског песништва. Чију је величину могуће доживети захваљујући изванредном преводу Бранимира Живојиновића. Овом се песмом завршава месец посвећен његовим преводима. Његове слике нема овде, она је збир слика свих објављених песника. Још једном се присећам Гетеових речи да је од свих послова на свету преводилаштво један од најчаснијих.