MOSTOVI BRANIMIRA ŽIVOJINOVIĆA
PRVA ELEGIJA
Ko bi, da kriknem, ko bi me čuo iz četa
anđeoskih? pa čak i da me nenadano
privine neki na srce: iščileo ja bih
od njegovog snažnijeg bića. Jer šta je lepota
ako ne sam početak strašnoga, koji smo taman
još kadri da podnesemo, pa mu se tol’ko
divimo samo zato što s nehajnim prezirom neće
da nas razori. Svaki je anđeo strašan.
Tako se uzdržavam i gutam domamljiv krik
grcanja tamnog. Ah, koga možemo mi
zvati u pomoć? Ne anđele, ne ljude,
i dovitljive zveri primećuju već
da nismo pouzdani niti kao kod kuće
u tumačenom svetu. Ostaje nam možda
poneko drvo na obronku, da ga viđamo
svakoga dana; jučerašnja ostaje ulica
i razmažena vernost neke navike,
kojoj se svide s nama, te uz nas ostade.
O, pa zatim i noć, noć kad nam lice razjeda
vetar pun svetskog prostranstva, – kome ne ostaje
ona, željena, koja razočarava blago,
ona što trudno očekuje samotno srce.
Da li je ljubavnicima lakša? Ah, oni samo
prikrivaju jedno drugim od sebe svoju sudbinu.
To ti još nije znano? Baci iz ruku prazninu
ka prostorima koje dišemo; možda će ptice
proširen vazduh prisnijim letom da osete.
(odlomak)
Rajner Marija Rilke (1875-1926)
Prevod Devinskih elelgija, po mišljenju mnogih, jeste jedan od najboljih prevoda poezije koji postoje na našem jeziku. Tako Rilke svoju slavu na našim prostorima ne duguje samo Hajdegeru, nego i Živojinoviću. Mogle bi se navesti sve elegije u celini, ali ko bi onda išao u knjižare i biblioteke.