МОСТОВИ БРАНИМИРА ЖИВОЈИНОВИЋА
СОНЕТИ ПОСВЕЋЕНИ ОРФЕЈУ
I
О, дрво! О, да прерастања чиста!
О, Орфеј пева! О, висок грм у уху!
Заћута све. Ал’ прећутно у духу
почетак нови, миг и мена листа.
Из шуме, светле ћудом раздрешења,
кретоше звери, притајивши дах;
и тад се виде: лукавост ил’ страх
не скротише их до тол’ког смирења,
већ слушање. И рика се у њином
умањи срцу. Где беше тек сниска
изба да прими све оно што навре,
ћумез од хтења под најдубљом тмином,
с капијом чији шип дрхти ко лиска, –
ти им у слуху посагради лавре.
Рајнер Марија Рилке (1875-1926)
У спомен величанствености и узалудности преводилаштва!