MOSTOVI BRANIMIRA ŽIVOJINOVIĆA
OČEKIVANJE
Da l’ to ne škripe vratanca?
Da l’ prevor se čuje? O, ne! –
To je šumor povetarca
što kroz srebrn-lišće gre.
Još lepše, krošnje, krov mi prepokrijte –
eto nje, žive ljupkosti, za tren!
Grane, u gustu senicu se svijte
da noći blage tu obujmi je sen.
Pren’te se, vetri umilni, oblijte
treptajem vedrim lik rumeni njen
dok lelujava, nežna kao san,
stupala bude u ljubavi stan.
Tiho! Kraj ograde ko je?
Čiji je korak to plah?
Ne, iz tamnog žbunja to je
isterao pticu strah.
Utrni luču, dane! Noći plava,
milostiva i nema, tvoj je čas!
Nek purpurni nas veo obmotava,
nek skriva granje tajanstveno nas!
Ljubav svedoke brižno izbegava:
zrak svetla, tuđe oko, uvo, glas;
jedino zvezda Večernjača sme
da bude sluga poverljiv u nje.
Da l’ neko to uzviknu tiho,
da l’ prošapta kogod kroz lug?
Ne, to labud je zanjiho
vodu jezersku u krug.
Val harmonije uvo mi obvija,
vodoskok pada uz slatki šum na tle,
na večernji se poljubac cveće svija
i odišu milinom stvari sve.
Namiguju mi breskve, grozd se nija,
za lišćem sve to buja, bdi i zre.
Sav vazduh prože mirisne plime čar,
pa s obraza mi vrelog pije žar.
Ide l’ to neko sred tmine?
Što zatrepta lisnati svod?
Ne, to težak od zreline
opao je tamo plod.
Plameno oko dana gubi boje
i slatko mre; u suto mnogi cvet
smelo sad pruža čašice što se boje
vreline dnevne; kroz drveća splet
uzdiže mesec sjajno lice svoje;
u mirne plohe rastapa se svet.
Sa svega pade koprena, i gle:
videh lepote obnažene sve.
Da l’ svila se preliva tamo?
Šta to belasa, šta?
Ne, to beli stub se samo
pred tisama crnim sja.
Čežnjivo srce, dokle da te pleni
tih slatkih slika prazni, pusti sjaj?
Prazne su moje ruke; mile seni
vrele mi grudi ne smiriše, vaj!
O, daj mi dodir nežnih ruku njenih,
o, nju mi živu, nju prisutnu daj!
Bar senku ogrtača, senke pram! –
I gle: san pusti posta život sam.
I krišom, ko s neba da siđe
velike sreće tren,
ona svom dragome priđe –
i poljubac prenu ga njen.
Fridrih Šiler (1759-1806)
Jedan od velikih dometa Živojinovićeve prevodilačke umetnosti.