Тема месеца јануара: ЗЛАТНА ВЕЈАВИЦА ШТО ПО САМОЈ СЕБИ ВЕЈЕ
ЗИМСКИ КРАЈОБРАЗ
У снијегу видиш куће којих нема,
непостојеће градове.
Одјенеш капут од сњежних пахуљица
(изнутра је зима врло угријана)
и волиш свијет.
У ствари ти љубиш прошлост својег дјетињства
у мокрим ципелама,
чудесно шаренило боја око Божића и Нове године.
Безумно чезнеш за нечим што се могло догодити.
Било је тако близу.
Вирио си кроз окно, на вршцима прстију.
Могло се догодити, али си одлутао.
Однијела те сњежна вијавица.
У неку тугу против воље.
И довољна је студен, игра пахуљица,
одједном се расаниш на истом мјесту,
тамо гдје си се откинуо.
Неке дивне куће, чаробни градови.
И сам си нешто мање стваран.
Твој сан лебди
тамо гдје си га напустио
и све је још једном прекрасно.
Славко Михалић (1928-2007)
Из књиге Клопка за успомене, Знање, Загреб, 1977.
Славко Михалић (1928-2007) један од највећих послератних хрватских песника. Након студија књижевности на загребачком Филозофском факултету радио је различите послове у култури, био уредник, преводилац, новинар, лектор, секретар. Педесетих година био је уредник поезије у издавачкој кући Лyкос, где су многи, тада млади песници са подручја некадашњег српскохрватског језика објавили своје књиге. Један је од састављача Декларације о положају и називу хрватског књижевног језика 1967. године, а касније секретар пројекта Пет стољећа хрватске књижевности. У два мандата био председник Друштва хрватских књижевника и редовни члан ХАЗУ (еx-ЈАЗУ). Милован Данојлић је овако прокоментарисао Михалићеву поезију: „Да су песници чуђење у свету, одавно смо знали, али да се може бити усхићен целим животом без разлике, прљавштинама и светлостима живљења у исти мах и истом снагом, у то нас, ето, уверава овај племенити хрватски лиричар.“ Као песник чисте лирике, Михалић је настављач оне линије коју је након Првог светског рата успоставио Шимић. За нешто више од пола века певања објавио је тридесетак књига.