Тема: ПАРОВИ, ТРОУГЛОВИ
*
Нек се чује слава и пев Демона Гамена
изнад живота, изнад уличног камена.
И нека звони скерлет старе Ременот
док се придржава за црквени плот.
Сребрне чираке упалићу у мрак,
од пијаног глумца унајмићу фрак.
Од Данаилове тихи гласовир,
па ћу тако одсвирати Мир.
На Дунаву старом биће звездан пир,
а месец ће сјати ко балски папир.
Па ћу с концем лудим, у свакоме шаву,
пронети градом, усамљеним, главу.
Можда ћу проћи и без катастрофе
кад Демону шапнем ове чудне строфе.
Демон је мој у белом жакету,
с главом у плафону, с ногом у паркету.
За Ремебот Дору која с Тином сада
ужива негде, ноћу, изнад града.
Ја берем с туђег плота хризантему
и видим страву у сваком, у свему.
Ал себе више не осећам, пламен
сагорео ме, па сам црни камен.
А био сам кажу заводљиви Гамен.
Цирих, децембра 1964.
Слободан Марковић (1928-1990)
Из књиге Седефасте двери, Просвета, Београд, 1966.
Либеро Маркони, заборављени песник, новинар, путник и најпознатији чубурски боем прошлог века, призвао је Дору Ремебот у овој песми црњансковске инспирације, али тиновског стиха.