NJEGOŠEVOM ULICOM – POEZIJA NOVOG TALASA
a m o n d i l a n a
amondilana
ta šetajuća reklama
vodila bi ljubav sa svakim
a bila je samo senka
kao što smo i svi mi
ponekad senke
senka nad senkama
reklama nad reklamama
a!
sreo sam je
ili je ona pronašla mene
rekao bih: prst sudbine
devedeset osmo
čudo svemira
ili satori
vazadeva
u jednoj gotovo pustoj
plavičastoj ulici
solomonštata
gde čitav svet izranja
iz metalno sive šalitre
i pepela vulkana
guši se od plina
estarskog mirisa
bakterija flambio vulcanuum santana
tamo gde nema ni noći ni dana
ta amondilana!
verujte
strašno se bojim
čak i da pokušam
da je objasnim
na neki način razjasnim
da jednu čistu ideju
tako jeftino prodam
čak i vama
čak mislim
sasvim je dovoljno i njeno ime
zvuk bledog kristala
nevidljiva isparenja
svetlosnih jona tog kobaltnog sunca
kobaltno plava
ta čudna čudna reklama
hm! amondilana…
u tom pustinjskom sumraku
jedinog prospekta solomonštata
kroz aromatičnu atmosferu
gubeći se međ tolikim prizmama
izbama
od betona
isplivala je iz pepela udaljenih
zapaljenih
udaraljki
sambe
ekstatična
svetleća
sa instinktom jednog geparda
amondilana
reklama
somoyama
na krilima božanskog vetra
kroz polutamu
nežno
zgusnuta kao oblak neonskog
amalgama
mislio sam:
gle priviđenja!
boje arkturusa!
fatamorgana
maja…
već
sledećeg trena
razumevši
melodiju i
ritam
nastavih omekšalim hodom
akriličnog raspoloženja
utrnuo sav
igličast
kao roj fotona
kao san eona
uplivah u drugi stav
gotovo izbledevši čitav
kao senka
kao dnevni san
kao mrak u magli
go i nestvaran
banalan
napravio sam deset koraka
u možda
tri dana
i sve što sam mislio
znao
amondilana amondilana amondilana!
kad sam posle pet časaka
došao do svog
apartmana
upalivši sva moguća svetla
kroz kolutove dima
duvana
drhteći sav
kao želatin
metastaza
dok su mi kroz oči
niz lice
tekli
vreli potoci misli
krvi
i znoja
i jedna jedina reč
satana! satana!
i druga reč
reč po reč
satana amondilana satana satana…
i kap po kap
dopirale do svesti
harmonije
sintakse
tematske improvizacije
kenonbol aderlija
dejvisa
hačaturijana:
bistrilo se lagano
ponešto od toga
te ludosti
ludila
sna i satorija
(a ko bi bio siguran
šta je java
a šta senka i san)
pa ni promena ritma
ni tonaliteta
svetla
:
ni greška u svesti
nije bila ta
amondilana
samo reklama
da
samo reklama:
putujte i do pakla sa nama
satana & amondilana co.
putnička agencija sa perpetuum-iluzo-fixa
jedne od slobodnih planeta malog magelanovog oblaka
sa filijalama u svakom od galaktičkih centara
itd
itd
itd
itd
prevalih se u krevet
jecajući od smeha
kvaseći čaršav suzom i salivom
demonskim dahom
i od grča
možda
samrtnim uzdahom:
jedva ostadoh živ
jednom sam
kasnije
a to je bilo možda
pre dve tri hiljade
video to mesto: iluzo-fix
jedno bedno mestašce
od dva tri sela
filmskih kulisa
kao holivud iz starih prastarih dana
ludih godina
još luđih terrana
jedna firma ofucana
stara
i dve tri reči znaka:
t na ond lan o.
pozlata
prašina
i poneka zvezdana šara
1.3.78.
16.4.85.
Slobodan Škerović (1954)
Iz knjige Indigo, Biblioteka Signal, Beograd, 2005.
Prvi put u časopisu Vidici, br. 5-6, 1980.
Zajedno sa Nasmejanim Kojotom, možda najvažniji pesnik iz epohe novog talasa, gotovo zaboravljen, a svetlosnim godinama udaljen od svih zvaničnih i poluzvaničnih pregleda srpske poezije. Oni koji imaju ili su videli prvi singl Idola, znaju da se na b-strani te ultra-retke i kultne singlice nalazi poema Slobodana Škerovića Poklon.
Amondilana je verovatno vrhunac novotalasne epohe u poeziji, a sve Škerovićeve pesme iz ovog perioda nalaze se u navedenoj knjizi, koja je, za sve one koji žele da se bave ovom epohom u srpskoj kulturi, a posebno u književnosti, literarna činjenica prvog reda.