ЊЕГОШЕВОМ УЛИЦОМ – ПОЕЗИЈА НОВОГ ТАЛАСА
а м о н д и л а н а
амондилана
та шетајућа реклама
водила би љубав са сваким
а била је само сенка
као што смо и сви ми
понекад сенке
сенка над сенкама
реклама над рекламама
а!
срео сам је
или је она пронашла мене
рекао бих: прст судбине
деведесет осмо
чудо свемира
или сатори
вазадева
у једној готово пустој
плавичастој улици
соломонштата
где читав свет израња
из метално сиве шалитре
и пепела вулкана
гуши се од плина
естарског мириса
бактерија фламбио вулцануум сантана
тамо где нема ни ноћи ни дана
та амондилана!
верујте
страшно се бојим
чак и да покушам
да је објасним
на неки начин разјасним
да једну чисту идеју
тако јефтино продам
чак и вама
чак мислим
сасвим је довољно и њено име
звук бледог кристала
невидљива испарења
светлосних јона тог кобалтног сунца
кобалтно плава
та чудна чудна реклама
хм! амондилана…
у том пустињском сумраку
јединог проспекта соломонштата
кроз ароматичну атмосферу
губећи се међ толиким призмама
избама
од бетона
испливала је из пепела удаљених
запаљених
удараљки
самбе
екстатична
светлећа
са инстинктом једног гепарда
амондилана
реклама
сомоyама
на крилима божанског ветра
кроз полутаму
нежно
згуснута као облак неонског
амалгама
мислио сам:
гле привиђења!
боје арктуруса!
фатаморгана
маја…
већ
следећег трена
разумевши
мелодију и
ритам
наставих омекшалим ходом
акриличног расположења
утрнуо сав
игличаст
као рој фотона
као сан еона
упливах у други став
готово избледевши читав
као сенка
као дневни сан
као мрак у магли
го и нестваран
баналан
направио сам десет корака
у можда
три дана
и све што сам мислио
знао
амондилана амондилана амондилана!
кад сам после пет часака
дошао до свог
апартмана
упаливши сва могућа светла
кроз колутове дима
дувана
дрхтећи сав
као желатин
метастаза
док су ми кроз очи
низ лице
текли
врели потоци мисли
крви
и зноја
и једна једина реч
сатана! сатана!
и друга реч
реч по реч
сатана амондилана сатана сатана…
и кап по кап
допирале до свести
хармоније
синтаксе
тематске импровизације
кенонбол адерлија
дејвиса
хачатуријана:
бистрило се лагано
понешто од тога
те лудости
лудила
сна и саторија
(а ко би био сигуран
шта је јава
а шта сенка и сан)
па ни промена ритма
ни тоналитета
светла
:
ни грешка у свести
није била та
амондилана
само реклама
да
само реклама:
путујте и до пакла са нама
сатана & амондилана цо.
путничка агенција са перпетуум-илузо-фиxа
једне од слободних планета малог магелановог облака
са филијалама у сваком од галактичких центара
итд
итд
итд
итд
превалих се у кревет
јецајући од смеха
квасећи чаршав сузом и саливом
демонским дахом
и од грча
можда
самртним уздахом:
једва остадох жив
једном сам
касније
а то је било можда
пре две три хиљаде
видео то место: илузо-фиx
једно бедно месташце
од два три села
филмских кулиса
као холивуд из старих прастарих дана
лудих година
још луђих террана
једна фирма офуцана
стара
и две три речи знака:
т на онд лан о.
позлата
прашина
и понека звездана шара
1.3.78.
16.4.85.
Слободан Шкеровић (1954)
Из књиге Индиго, Библиотека Сигнал, Београд, 2005.
Први пут у часопису Видици, бр. 5-6, 1980.
Заједно са Насмејаним Којотом, можда најважнији песник из епохе новог таласа, готово заборављен, а светлосним годинама удаљен од свих званичних и полузваничних прегледа српске поезије. Они који имају или су видели први сингл Идола, знају да се на б-страни те ултра-ретке и култне синглице налази поема Слободана Шкеровића Поклон.
Амондилана је вероватно врхунац новоталасне епохе у поезији, а све Шкеровићеве песме из овог периода налазе се у наведеној књизи, која је, за све оне који желе да се баве овом епохом у српској култури, а посебно у књижевности, литерарна чињеница првог реда.