AVANGARDA: KOLEKCIJA ZA SEZONU ZIMA/PROLEĆE 2011. FEBRUAR: ZAMORENOJ OMLADINI
UNIŠTENJE
Zapljusni mi dušu, vale noći plave!
Vrele one vatre, što mi bićem kruže,
Potopi ko strasne, opaljene ruže;
I sva žud života neka tobom zgasne,
Vale noći plave!
Senke moje duše crvene, krvave,
Što rastu ko senke stvari k međama ti,
Upi; ko svu zlokob sina tužna mati
U duboke bore, stradanjima časne,
Vale noći plave!
Ko kita od snega pro srebrne reke
Plovi oblak jedan mističan i sjajan,
Uzdisajni pomen svud prisutnog mrenja.
Nosi zvuke kao letnja svila meke.
Dok do u dno srca duboko beskrajan
Bol večnosti lije svu slast uništenja,
Valom noći plave!
Svetislav Stefanović (1877-1944)
Iz knjige Sunca i senke, Beograd, 1912.
Iako je ova Stefanovićeva knjiga jedna od najznačajnijih zbirki u srpskoj kulturi objavljenih pred Prvi rat, ta kultura kao da još uvek ne zna šta će sa ovim pesnikom. Na talasu revizionizma koji je zahvatio kompletan kulturno-politički poredak i Stefanović je svakako drugačije tretiran, kao pesnik i prevodilac Šekspira i pesnika prerafaelita, a ne kao prevodilac Musolinija. Uprkos novim čitanjima njegove poezije, koja nisu opterećena ideologijom i koja sadrže pristojnu blagonaklonost, čini se da nad Stefanovićevim likom i delom ostaje da lebdi senka nacizma, odveć tamna. Ali još više od toga, činjenica da ga od te senke ne brani celina njegove poezije, nego tek ponešto pesama iz predavangardnog perioda, doprinosi ovom, u osnovi mučnom utisku, kada se razmišlja o Stefanoviću, a imajući u vidu i tragičan kraj njegovog života.
Sa druge strane, eseji i članci u odbranu moderne poezije i nove generacije pesnika, nedavno sakupljeni u dve knjige u Matici srpskoj, Stefanovića nesumnjivo izdvajaju kao jednog od najvažnijih tumača i književnih mislilaca rane avangarde.
Nezavisno od svega toga, ovo je jedna dobra pesma.