АВАНГАРДА: КОЛЕКЦИЈА ЗА СЕЗОНУ ЗИМА/ПРОЛЕЋЕ 2011. ФЕБРУАР: ЗАМОРЕНОЈ ОМЛАДИНИ
УНИШТЕЊЕ
Запљусни ми душу, вале ноћи плаве!
Вреле оне ватре, што ми бићем круже,
Потопи ко страсне, опаљене руже;
И сва жуд живота нека тобом згасне,
Вале ноћи плаве!
Сенке моје душе црвене, крваве,
Што расту ко сенке ствари к међама ти,
Упи; ко сву злокоб сина тужна мати
У дубоке боре, страдањима часне,
Вале ноћи плаве!
Ко кита од снега про сребрне реке
Плови облак један мистичан и сјајан,
Уздисајни помен свуд присутног мрења.
Носи звуке као летња свила меке.
Док до у дно срца дубоко бескрајан
Бол вечности лије сву сласт уништења,
Валом ноћи плаве!
Светислав Стефановић (1877-1944)
Из књиге Сунца и сенке, Београд, 1912.
Иако је ова Стефановићева књига једна од најзначајнијих збирки у српској култури објављених пред Први рат, та култура као да још увек не зна шта ће са овим песником. На таласу ревизионизма који је захватио комплетан културно-политички поредак и Стефановић је свакако другачије третиран, као песник и преводилац Шекспира и песника прерафаелита, а не као преводилац Мусолинија. Упркос новим читањима његове поезије, која нису оптерећена идеологијом и која садрже пристојну благонаклоност, чини се да над Стефановићевим ликом и делом остаје да лебди сенка нацизма, одвећ тамна. Али још више од тога, чињеница да га од те сенке не брани целина његове поезије, него тек понешто песама из предавангардног периода, доприноси овом, у основи мучном утиску, када се размишља о Стефановићу, а имајући у виду и трагичан крај његовог живота.
Са друге стране, есеји и чланци у одбрану модерне поезије и нове генерације песника, недавно сакупљени у две књиге у Матици српској, Стефановића несумњиво издвајају као једног од најважнијих тумача и књижевних мислилаца ране авангарде.
Независно од свега тога, ово је једна добра песма.