AVANGARDA: KOLEKCIJA ZA SEZONU ZIMA/PROLEĆE 2011. JANUAR. SEBASTIJAN SE BUDI
RAPSODIJA JEDNE VETROVITE NOĆI
Dvanaest časova.
Duž prostora ulica
Sadržanih u nekoj lunarnoj sintezi,
Šapćući lunarne inkantacije
Rastvaraju se spratovi pamćenja
I sve njegove jasne relacije,
Višeznačnosti i tačnosti,
Svaka ulična lampa koju pređem
Ko sudbonosni bubanj bubnja umom
I kroz prostore tame
Ponoć sećanjem trese
Ko ludak što trese mrtvim geranijumom.
Pola dva,
Ulična lampa je promunđala,
Ulična lampa je zagunđala,
Ulična lampa reče: „Gledaj tu ženu
Što okleva ka tebi u svetlosti vrata
Otvorenih za njom kao da se keze.
Vidiš da je porub suknje njene
Iskidan i umrljan peskom,
I vidiš da se ugao njenog oka
Uvrće poput čiode iskrivljene.“
Pamćenje izbacuje suvo u visinu
Gomilu uvrnutih stvari;
Uvrnutu granu na obali
Glatko oglodanu, i uglačanu
Kao da je svet odao
Tajnu svoga kostura,
Krutog i belog.
Slomljenu oprugu u fabričkom dvorištu,
Rđu što prianja uz oblik kog napusti snaga,
Žilava i svijena i spremna da segne.
Pola tri;
Ulična lampa reče:
„Uoči tu mačku, u slivniku blizu je,
Što proteže se, oblizuje
I ždere komadić užeglog putera.“
Tako se ruka deteta, automatski,
Izmakla i strpala u džep igračku što se kretala kejom.
Ništa nisam mogao videti iza oka tog deteta.
Video sam oči na ulici
Kako nastoje da zavire između osvetljenih kapaka,
A jedno popodne u nekoj bari raka,
Starog raka sa školjkicama na leđima,
Stiskao je vrh od štapa koji sam mu pružio.
Pola četiri,
Lampa je promunđala
Lampa je zagunđala u tamu.
Lampa je zujala:
„gledaj lunu.
La lune ne garde aucune rancune,
Namiguje malaksalim okom,
Osmehuje se u uglove.
Ona gladi kosu trave.
Luna je izgubila pamćenje.
Od boginja izlokanih rošavo joj lice,
Ruka njena uvrće ružu od papira
Što miriše na prašinu i kolonjsku vodu,
Ona je sama
Sa svim starim noćnim mirisima
Koji njenim mozgom prođu, dođu, odu.“
Evo sećanja
Na neosunčane suve geranijume
I prašinu u pukotinama
Mirise kestena na ulicama,
I ženske mirise u zamračenim sobama,
I cigarete po hodnicama
I mirise koktela u barovima.
Lampa reče:
„Četiri časa,
Evo broja na vratima
Pamćenje!
Imaš ključ,
Mala lampa širi prsten po stepeniku.
Popni se.
Krevet je namešten; četkica za zube je o zidu.
Stavi cipele kod vrata, spavaj, spremaj se za život.“
Nož, poslednje uvrtanje krivo.
T. S. Eliot (1888-1965)
Preveo sa engleskog Ivan V. Lalić
Iz knjige Izabrane pesme, SKZ, Beograd, 1998.
Malo koji pesnik je tako presudno formirao poeziju i književnost 20. veka kao Eliot, i to u jednakoj meri i poezijom i svojim autopoetičkim stavovima. Ova pesma je iz prve Eliotove zbirke Prufrok i druga razmatranja (1917), sa kojom i počinje prevrat u modernoj poeziji engleskog jezika. O Eliotovoj poeziji postoje tomovi literature; između ostalih uzgred ga kod nas spominju Davičo i Marko Ristić, i to u izrazito negativnom kontekstu, ali, eto, uprkos tome što su to vredne primedbe, njegovoj slavi to nimalo nije smetalo.