МОСТОВИ БРАНИМИРА ЖИВОЈИНОВИЋА
ПРОЛЕЋНА ВЕРА
Пробудио се благи зрак,
струји у зору и у мрак,
на све се стао лити.
О, мирис нов, о, свежи дах!
Сад, јадно срце, мани страх!
Сад све, све мора друкче бити.
Свет сваким даном све лепше сја,
шта ће још доћи, ко то зна,
све се још цвећем кити.
И најскровитији цвета дол;
сад, јадно срце, пусти бол!
Сад све, све мора друкче бити.
Лудвиг Уланд (1787-1862)
Тешко је пронаћи типичнију романтичарску песму. Занимљиво је, међутим, овде нешто друго. Шта се десило у међувремену, па смо се толико удаљили од оваквог осећања света.