SKRIVENO
Sunce pada na veliki beo zid zgrade
preko puta, gledam kako se udavio
zečić u šolji, crno jezerce, gledam
Ruka sa belom krpom izlazi na sunce
samo ruka iz mraka, istresa se, i
onda se vrati unutra Prozor beo
i osunčan jasan do nežnih prevoja
svog maltera
Jezik se vratio u svoja usta
nije osetio prevoje tuđeg jezika
toplotu automobila, ostalo je
samo da zamislim
šta sam sve mogao da uradim
Da sam imao srce ogromno i
eksplodirajuće
Uroš Kotlajić (1982)
Iz knjige Pesme (u štampi).