BOEMI
PIJANSTVO
Ne marim da pijem, al sam pijan često.
U graji, bez druga, sam kraj pune čaše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadu i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoran, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pako
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: „Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.“
I ja žalim sebe. Meni nije dano
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
Vladislav Petković DIS (1880-1917)
Iz knjige Poezija, Sabrana dela knjiga I, ZUNS, Beograd, 2003.
Za ovu pesmu važi ona stara šala: „Sve sam rekao u svojim pesmama.“
.