БОЕМИ
ПИЈАНСТВО
Не марим да пијем, ал сам пијан често.
У граји, без друга, сам крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јаду и пороци збраше.
Не марим да пијем. Ал кад приђе тако
Свет мојих радости, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пако
Ја се свему смејем па ме све и боли.
И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: „Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће.“
И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.
И желећи да се заклоним од срама,
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.
Владислав Петковић ДИС (1880-1917)
Из књиге Поезија, Сабрана дела књига И, ЗУНС, Београд, 2003.
За ову песму важи она стара шала: „Све сам рекао у својим песмама.“
.