Tema meseca januara: Zlatna vejavica što po samoj sebi veje
AUTOBIOGRAFSKI ZAPIS VRŠKOM SVETLOSNOG ZRAKA
Svetlost
prvog januarskog dana
1961. godine – a kažu
bio je lep, topao,
sunčan dan –
zavejala je moje
zenice, i od tada,
kroz svaki pokret,
pogled, reč
(izgovorenu ili
pisanu)
ja zapravo pokušavam
da razgrnem taj
nanos svetla,
da vidim ono što je
ispod nje, ono što
svetlost skriva:
toplo tkivo, materiju,
vrletne predele
tela, brzake krvi,
mada negde u dubini
osećam kako ona
ništa ne pokriva,
kako je svetlost
oduvek tu:
zlatna vejavica što
po samoj sebi veje.
Vojislav Karanović (1961)
(iz knjige Naše nebo, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2008.)
Vojislav Karanović (1. januar 1961, Subotica) diplomirao je na grupi za jugoslovenske i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju, eseje i radio-drame. Pojedine pesme prevođene su mu na više jezika. Živi i radi u Beogradu.
Objavio je knjige pesama: Tastatura (Matica srpska, Novi Sad, 1986) Zapisnik sa buđenja (Matica srpska, Novi Sad, 1989), Živa rešetka, (Matica srpska, Novi Sad, 1991), Strmi prizori, (Matica srpska, Novi Sad, 1994), Sin zemlje (Srpska književna zadruga, Beograd, 2000) Svetlost u naletu (Plato, Beograd, 2003), Dah stvari – izabrane pesme, (Gradska biblioteka Vladislav Petković Dis, Čačak, 2005), Naše nebo (ZUNS, 2008).