Tema meseca januara: ZLATNA VEJAVICA ŠTO PO SAMOJ SEBI VEJE
VIĐENJE
Tek sada
jasno vidim
kako gole grane
pokrivene snegom
liče na
pršljenove kičme
i kako vetar
koji stresa
sneg dole
na tlo
ima blag dlan.
Da mene pomiluje,
ja bih zadrhtao.
Negde u visini,
kao slatke kapi
na nepcu,
tope se oblaci.
U medom zaslađenom
mraznom jutru,
dok nokti zasecaju
koru pomorandže,
uz vreli čaj,
do kraja
jasno
vidi se svet.
Svaka njegova kriška.
Vojislav Karanović (1961)
Iz knjige Svetlost u naletu, Plato, Beograd, 2003.
Vojislav Karanović (1. januar 1961, Subotica) diplomirao je na grupi za jugoslovenske i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju, eseje i radio-drame. Pojedine pesme prevođene su mu na više jezika. Živi i radi u Beogradu.
Objavio je knjige pesama: Tastatura (Matica srpska, Novi Sad, 1986) Zapisnik sa buđenja (Matica srpska, Novi Sad, 1989), Živa rešetka, (Matica srpska, Novi Sad, 1991), Strmi prizori, (Matica srpska, Novi Sad, 1994), Sin zemlje (Srpska književna zadruga, Beograd, 2000) Svetlost u naletu (Plato, Beograd, 2003), Dah stvari – izabrane pesme, (Gradska biblioteka Vladislav Petković Dis, Čačak, 2005), Naše nebo (ZUNS, 2007).