PROSTORI JEZIKA
DA ISTINU SNA ZASNIVAMO
Samo je jednom nesrećna duša čula
harmoniju sfera u milosti zvuka kad
sparina dodirnu obe strane lista. Potom
se sruši, zelen, prevrne nepogrešive i smrtne
žilice i otvore, hlorofilom strogo nadzire
kretanje jata. I ako vetar pomaže let ptice,
kiša pomaže zemlji, žrtvujući se, olakšava njen
uspon na nebo, čiji sjaj zakone prirode snažno
gura spolja i iznutra, u rasporedu celine,
koja kulja iz božanskog boravišta, početka i
običnosti, ne sporeći veličinu i važnost dana,
ali i ne podupirući zablude započete noći,
Poezija nam omogućava da istinu sna zasnivamo
na laži stvarnosti, ne vadeći pero iz crnog mastila.
Vojislav V. Jovanović (1940)
Iz knjige Sionski soneti, Poezija, Beograd, 1998.
Prostori jezika, u ovom slučaju prostori poezije mogu biti i oni u snu. Pitanje je koga laže laž stvarnosti, sebe ili nas?