Predstavljanje knjige Branka Kukića „Iza”

„Čovek mora težiti novoj individualnosti, u geteovskom smislu, koja jedina ume da onu ‘slabu nit’ znanja i imaginacije sprovede kroz najzamršenija i najmračnija vremena, individualnost koja je uvek i u suprotnosti i u sukobu sa masom, individualnost koja će biti u novom saglasju sa prirodom prožetom idejom da će se sve steći i sublimisati u kulturi.“

Ukoliko se pogleda spisak tema kojima se pesnik, esejista i književni urednik Branko Kukić bavi u svojoj novoj knjizi Iza (Faust, Hamvaševo „Drvo života“, „Astralije“ Nikole Šopa, Simović, Popina „Mala kutija“, Milutin Petrović, umetnici Medijale, Basara, Živojin Pavlović, Jinger, Lauri, Arto, Mitrinović, slikari Dušan Jevtović, Dragoslav Živković, Vojo Stanić i dr.) može se videti intrigantan i stvaralački odnos prema doživljavanju i razumevanju tradicije. Reč je o velikom i nepresušnom duhovnom polju, ali koje se ne prisvaja jeftinim izjavama, nego strpljivim i dugotrajnim radom. Stvaralačko, „heliotropno lutanje“ po polju tradicije jeste jedini mogući način da se od nje nešto iskoristi i da se ona na pravi način sačuva.
Kukić pripada onom polu tumača umetnosti koji ovaj posao ne doživljavaju kao nauku. Kod njega nema glomazne naučne aparature, referenci i aktuelnih, pomodnih termina. Više intuitivno, pa čak i stihijski, jer umetnost je uvek i ponajpre velika strast, Kukić u esejima posvećenim pesnicima, misliocima i umetnicima ispisuje duhovnu autobiografiju o drugima – onima bez kojih bi ne samo njegov život i svet bio strašno, prazno mesto i veliko Ništa.

Odlomak iz knjige:
„Čovek mora težiti novoj individualnosti, u geteovskom smislu, koja jedina ume da onu ‘slabu nit’ znanja i imaginacije sprovede kroz najzamršenija i najmračnija vremena, individualnost koja je uvek i u suprotnosti i u sukobu sa masom, individualnost koja će biti u novom saglasju sa prirodom prožetom idejom da će se sve steći i sublimisati u kulturi. Taj naizgled protivrečni odnos između prirode i kulture, taj izgubljeni i zaboravljeni ideal, jedina je mogućnost da izađemo iz postvarenog sveta i totalitarnog društva i da se vratimo čoveku kao ‘metafizičkoj životinji’, u najsvetlijem i najtragičnijem smislu te metafore.“

O piscu:
Branko Kukić (1950) objavio je knjige pesama Onaj (1981), Prazno (1988) i Stiks (2004), kao i knjige eseja Put u zamak (1993), Slikarstvo i kraljevstvo (1995) i Uspomene na slikarstvo (sa S. Basarom, D. Albaharijem i J. Aćinom, 2007).