Представљање књиге Бранка Кукића „Иза”

„Човек мора тежити новој индивидуалности, у гетеовском смислу, која једина уме да ону ‘слабу нит’ знања и имагинације спроведе кроз најзамршенија и најмрачнија времена, индивидуалност која је увек и у супротности и у сукобу са масом, индивидуалност која ће бити у новом сагласју са природом прожетом идејом да ће се све стећи и сублимисати у култури.“

Уколико се погледа списак тема којима се песник, есејиста и књижевни уредник Бранко Кукић бави у својој новој књизи Иза (Фауст, Хамвашево „Дрво живота“, „Астралије“ Николе Шопа, Симовић, Попина „Мала кутија“, Милутин Петровић, уметници Медијале, Басара, Живојин Павловић, Јингер, Лаури, Арто, Митриновић, сликари Душан Јевтовић, Драгослав Живковић, Војо Станић и др.) може се видети интригантан и стваралачки однос према доживљавању и разумевању традиције. Реч је о великом и непресушном духовном пољу, али које се не присваја јефтиним изјавама, него стрпљивим и дуготрајним радом. Стваралачко, „хелиотропно лутање“ по пољу традиције јесте једини могући начин да се од ње нешто искористи и да се она на прави начин сачува.
Кукић припада оном полу тумача уметности који овај посао не доживљавају као науку. Код њега нема гломазне научне апаратуре, референци и актуелних, помодних термина. Више интуитивно, па чак и стихијски, јер уметност је увек и понајпре велика страст, Кукић у есејима посвећеним песницима, мислиоцима и уметницима исписује духовну аутобиографију о другима – онима без којих би не само његов живот и свет био страшно, празно место и велико Ништа.

Одломак из књиге:
„Човек мора тежити новој индивидуалности, у гетеовском смислу, која једина уме да ону ‘слабу нит’ знања и имагинације спроведе кроз најзамршенија и најмрачнија времена, индивидуалност која је увек и у супротности и у сукобу са масом, индивидуалност која ће бити у новом сагласју са природом прожетом идејом да ће се све стећи и сублимисати у култури. Тај наизглед противречни однос између природе и културе, тај изгубљени и заборављени идеал, једина је могућност да изађемо из поствареног света и тоталитарног друштва и да се вратимо човеку као ‘метафизичкој животињи’, у најсветлијем и најтрагичнијем смислу те метафоре.“

О писцу:
Бранко Кукић (1950) објавио је књиге песама Онај (1981), Празно (1988) и Стикс (2004), као и књиге есеја Пут у замак (1993), Сликарство и краљевство (1995) и Успомене на сликарство (са С. Басаром, Д. Албахаријем и Ј. Аћином, 2007).