Учествују: Владислава Гордић Петковић, Филип Давид и аутор; издавач: Академска књига, 2014
Ласло Вегел назива свој роман Неопланта – Обећана земља по латинском, дакле „неутралном”, „надетничком” имену града који познајемо као Нови Сад, Ујвидек, Неусатз. Пажљивом читаоцу ове књиге брзо постаје јасно да другачије није ни могло да буде: Неопланта је најмањи заједнички називник једног сложеног градског ткива, како год га ми засецали и проучавали, синхронијски или дијахронијски, ткива које је истовремено бескрајно осетљиво и рањиво и бескрајно издржљиво; да није такво, зар би претрајало, зар би преживело све што је прегазило преко његове супстанце?
А о тим је гажењима у Неопланти понајвише реч. Вегел исписује посвету Новом Саду која је меланхолична и лирска, али не сентиментална и зашећерена, заправо је пре мановски иронична; посвету која, штавише, повремено липти крвљу недужних и полудужних жртава свакојаких „ослободилаца” који су бахато и бучно умарширавали у овај град и са севера и са југа и са осталих страна, зајахивали га за, чинило им се, сва времена, и још држали да им град има бити захвалан на свему што су за њега учинили (мада им ту услугу нико није тражио).
Теофил Панчић