Представљање књиге Марија Лигуорија (Марио Лигуори): Седам јесењих прича

Издавач: Академска књига, 2013. Учествују: Мирко Магарашевић, Душан Величковић и аутор
Марио Лигуори познат је овдашњој читалачкој публици по лирским есејима, често писаним у путописној форми, за дневни лист Данас, али и по текстовима објављиваним у Политици, Блицу, Пољима, Новом магазину… У Службеном гласнику Лигуори је 2010. објавио путописну књигу “Снатрења”. Рођен је у Сарну (Италија), у близини Помпеја и Везува. Његова тренутна домовина је Србија. На Филозофском факултету и на Академији уметности у Новом Саду предаје италијански језик. Лигуоријева нова књига доноси седам прича испричаних на два језика: српском и италијанском. Приче су тако и публиковане, паралелно на оба језика, а још једну специфичност књизи даје обиље упечатљивих фотографија које углавном потписује сам аутор.
“Прича нам се прича о самоћи. О странцима. О смрти. О животу који успорава и убрзава, и ништа нас не пита о томе… Као да га живимо – како би то рекао Црњански – по туђој вољи и за туђ рачун… Јунаци Лигуоријевих прича нису само странци у сопственом животу, у сопственој кући, већ и буквално. Поред Италије, као пребивалишта, ту су Аргентина, Шведска, Србија, и Чешка у наговештају… Описивао је најчешће „добре комаде“ живота својих јунака. (Захватао је Лигуори тај живот све до самог краја. А кад описује само један дан, у њему је сабран читав живот). Природно, ти животи су заокружени тек смрћу… (Узгред, овде су описана чак два и по убиства. Јана, из приповетке „Јесењи повратак“, затиче на дрвеном балкону, пред вратима, човека… Да ли је дошао да убије њу или да убије њену самоћу? То је та половина убиства)…
Тачно је да је живот у овим причама често постајао задатак, тачно је и да јунаци често не уживају у животу, да су ти животи празни и потрошени, тачно је и да су јунаци ових приповедака престали да гледају у звездано небо… Али, како би то рекао Мирослав Јосић Вишњић, још увек није измишљено ништа лепше од живота.
И то да ништа није измишљено лепше од живота избија и из редака ових приповедака и боји их необичном бојом парадокса.“ (из поговора Миливоја Ненина)