Разговор и слике: Жене југо-авангарде: музе / богиње / пролетерке…

У оквиру програма „DADA ON TOUR / ДАДА НА ТУРНЕЈИ – Београд”, поводом стогодишњице дадаизма 1916 – 2016. Говоре/слушају/одговарају: Станислава Бараћ Вујновић, Жарка Свирчев и Јелена Милинковић
Завршетак 2015. и почетак 2016. године у европским музејима обележен је великим изложбама о женама – сапутницама револуционарних уметничких преображаја. Бечка изложба Климт-Сцхиеле-Кокосцхка унд дие Фрауен представила је начин на који су ови уметници кроз портрете, слике љубавних парова, мајки и деце, и провокативне актове приказивали радикалну еманципацију жена у првим деценијама 20. века, али и учинила да сликарски модели не остану само неме музе уметника и нових уметничких пракси, већ и да „проговоре“: њихове биографије преточене су, наиме, у прво лице једнине. Изложба „Стурм-Фрауен, Кüнстлеринен дер Авантгарде ин Берлин 1910–1930“, постављена у Штутгарту, приказује жене као актерке интернационалних авангардних (сликарских) покрета – експресионизма, футуризма, дадаизма, конструктивизма и „нове стварности“ –концентришући се на чувени часопис „Дер Стурм“ као место које је све ове авангардисткиње окупљало.
Трибина „Жене авангарде: музе / богиње / пролетерке…“ у оквиру програма „Век авангарде“ кореспондира са европским трендовима који изнова разоткривању „женске авангарде“. Поред излагања три учеснице трибина укључује и пројекцију визуелних материјала, како са поменутих изложби тако и из домаћих аванградних часописа.
Постављајући питање „Где су нестале авангардисткиње?“ др Жарка Свирчев ће изнети случај часописа „Дан“ (1918–1920), који заузима иницијалну позицију у продору авангардних тенденција у српској књижевности након Првог светског рата. Осветљавање улоге и прилога ауторки у овим процесима подразумева измену канонизованог књижевноисторијског погледа на српску авангарду. Песнички и есејистички прилози Анице Савић Ребац и Јеле Спиридоновић Савић, на пример, представљају не само авангардне искораке часописа „Дан“, већ се указују и као конститутивни за даље авангардне токове у српској књижевности. Др Јелена Милинковић ће се концентрисати на каснији случај Смиље Ђаковић која је под псеудонимом „Јованка Петровић“ објављивала експресионистичке приповетке у међуратном часопису „Мисао“, чија је и власница једно време била. (Н)ова читања показаће да теме повратника из рата и ратне трауме, као и авангардни топоси путовања, воза и кафане имају и своју фемин(истичк)у варијанту. С друге стране, рад београдских „скојевки“ на оснивању женског и феминистичког криптокомунистичког часописа „Жена данас“, указује се као нова политичка авангарда 30-их година 20. века. Др Станислава Бараћ, научна сарадница Института за књижевност и уметност, представиће укратко револуционарне потенцијале овог антифашистичког гласила, које је у домену визуелног баштинило надреалистичке технике, а у погледу књижевности програмски обликовало поетику новог реализма, аналогну „новој стварности“ у сликарству. Јавности ће бити изнети и најзанимљивији резултати скорашњег институтског научног скупа о часопису Жена данас, а присутна публика ће бити позвана да се укључи у даљи разговор.