Разговор: „О Семитској Хипотези, Секуларизму и антисемитизму“

Поводом објављивања књиге Гила Аниџара: „СЕМИТИ: Раса, Религија, Књижевност“ (Факултет за медије и комуникације, 2014.)
РАЗГОВОР СЕ ПРЕМЕШТА У ПОП УП ПРОСТОР!

Учествују:
Гил Аниџар, Колумбија Универзитет, Факултет за медије и комуникације
Филип Давид, Факултет драмских уметности
Зорица Кубурић, Филозофски факултет у Новом Саду
Алпар Лошонц, Факултет техничких наука у Новом Саду
Јереј Вукашин Милићевић, директор Хришћанског културног центра др Радован Биговић

модератор: Обрад Савић, Факултет за медије и комуникације

У књизи СЕМИТИ: РАСА, РЕЛИГИЈА, КЊИЖЕВНОСТ, Гил Аниџар трага за енигматичном историјом настанка Семита, и што је још важније, њиховом трансформацијом, и на крају, нестанком са Европског културног простора. Његова интригантна Семитска Хипотеза сугерише да се нестанак старе “религијске заједнице” – Семита, десио под етничком ознаком: “Нема више Семита, у смислу да су Семити термин који је, када је изумљен, функционисао тако да се њиме означи готово апсолутан идентитет између Јеврејина и Арапина, тако да све што би могло да се каже о једном, могло би се рећи и о другом”. Аниџар је уверљиво описао начин на који је Хришћански Секуларизам довео до растуће асиметрије у непријатељству према Јеврејима и Арапима, и то на штету Арапа. Мада се у једном историјском тренутку разлика између Јевреја као религијске заједнице и Арапа као расне заједнице, урушила у фигури Семита, данас је сасвим јасно да “Семитско питање” оперише само у форми Муслиманског Исламског питања.

Током разговора биће покренуто питање о статусу Хришћанства данас – Хришћанско питање, које Гил Аниџар смешта и артикулише у контекст(у) „теолошко-политичке парадигме“. Учесници ће настојати да расветле Аниџарово разликовање између хришћанства у обичном, здраворазумском смислу речи – Религија, и Хришћанства као планетарног, хегемоног, глобализованог Запада, утемељеног на идеји теолошког (и политичког) непријатеља. Други кругу разговора фокусираће се на Аниџарову Семитску хипотезу према којој су управо семитске фигуре Јеврејина, Арапина конституисале два тела (теолошко-политичког) Хришћанског непријатеља. Зашто се Семитско питање ексклузивно сводило на Јеврејско, односно, Арапско питање (схваћено као Исламско питање), и како је дошло до тога да су Јевреји конструисани као унутрашњи, теолошки непријатељи, а Арапи (Муслимани) као спољашњи, политички непријатељи, Хришћанске Европе?

У завршном кругу разговора биће постављена Семитска хипотеза у контекст савременог антисемитизма, и све нападнијег антиисламизма, који су и даље видљиви, широм Европе и Хришћанског Запада у целини. Ова најновија непријатељства према Јеврејима и Муслиманима, не представљају напросто рециклирани сурогат древних, и трајно нерешених сукоба измедју Религије и Политике, сукоба који су присутни широм света. Управо обрнуто, наративи савременог културног расизма, откривају да је Хришћанско питање неодвојиво од Семитског питања и да је фигура теолошко-политичког непријатеља – Јеврејина, Арапина – конститутивна за јединствено саморазумевање Европе. Суштинско обележје, посебност, и сингуларност Европе је управо овај специфичан начин на који је Европа, то јест Хришчански Запад, делио свет на теолошко-политичке пријатеље и непријатеље. Овај јединствен начин хришћанске поделе света је са својим трагичним и немерљивим последицама, намераваним или не, и данас присутан, свуда око нас.