Родитељи, фотографије Колина Греја (В. Британија)

Колин Греј представља обиман циклус посвећен његовим родитељима, који су, са љубављу, одгајали породицу, радили, забављали се и старили уз увек присутне елементе хумора и хуманости

РОДИТЕЉИ

Колин Греј је почео да фотографише своје родитеље када је имао пет година. Током породичних прослава, летовања, и у посебним приликама, Греју је било дозвољено да слика само по једну фотографију у свакој појединачној ролни филма. У наредне три деценије ова колекција фотографија је прерасла у обиман циклус посвећен његовим родитељима, који су, са љубављу, одгајали породицу, радили, забављали се и старили.

Колинов циклус фотографија под радним насловом Родитељи, који је почео да ради 1980. године, јесте проистекао из његовог односа са родитељима и њиховог заједничког живота. Многе фотографије из овог циклуса засноване су на “инсценираном” сећању, на фрагментима маште који су проткани догадјајима из свакодневице породичног живота, и на посматрању родитељских ритуала, као и неизбежног процеса старења. На Колиновим фотографијама се комбинују теме индивидуалног и породичног идентитета, радости живљења и физичке реалности старења, која нам је, у исто време, и блиска и страна. Он је мађионичар који трансформише свакодневни, познати, озбиљни материјал, у нешто ново, маштовито, амбивалентно, истовремено и смешно и тужно, а то сасвим лагано продире у дубине психе. Емоционално, фотографије се крећу у распону од лаганих и забавних, до егзистенцијалних и преиспитујућих. Аутор ових фотографија не нуди гледаоцима утеху, док прате процес старења његових родитеља. Увек присутни елементи хумора и хуманости прожимају његове фотографије. Он нам нуди вишеслојне портрете који су смеша, на којима, сасвим ненамерно, можемо открити себе и оно што нас, највероватније, чека.

У болести и у здрављу (“Ин Сицкнесс анд ин Хеалтх”) је последња фаза циклуса Родитељи. Ова серија фотографија, започета 2000. године, документарно прати погоршање здравља Колинових родитеља, и завршава се смрћу његове мајке Ирене. У овој етапи старења, посете болници и цркви су постале учестале, болести су постале акутне, и комбинације преписаних лекова све комплексније. Док се његов отац борио са новом улогом старатеља и кућног болничара, Колин је открио да му фотографија помаже да помоћу ње протумачи незаустављиви процес старења и трагични губитак мајке.

Су Стјуард, писац и критичар лондонског Евенинг Стандард-а и ББЦ-Радио 2 Артс магазине-а је, о изложби фотографија У болести и у здрављу (“Ин Сицкнесс анд ин Хеалтх”), рекла:

Фотографски циклус који је почео 1980. године разиграним родитељским ‘игрицама’ полако се мењао у току једне деценије, упоредо са променама у њиховим животима и здрављу, а то је довело до промене у начину фотографисања. Почевши од светлих, живописних, делимично кинематографских композиција и портрета из ранијих фаза циклуса, Колин је наставио тако што је користио мирније тонове и уздржанија запажања у каснијим фотографским записима. ‘Мртве природе’, на којима су сачувана делимична сећања, настављају се серијом фотографија које документују болничке посете, приказују болничку одећу, физичке промене и промене у ентеријеру – од куће до болничке собе. Ова серија је за кулминацију имала оштре црно-беле фотографије рендгенских снимака и снимака урађених помоћу магнетне резонанце, а они су истраживали непознате унутрашње пејзаже, од мистерија организма, па до тајне женске ташне и кутија са таблетама. Све нас ово заједно подсећа да и тада, пре две деценије, овакво јавно излагање приватног живота јесте било потпуно ново и неуобичајено.

Колинове фотографије су обојене топлином љубави и везаношћу за родитеље. Помоћу фотографије је он приказао физичку реалност старења, али је, у исто време, и сачувао достојанство и “лепоту” у завршном и тешком чину – смрти његове мајке. И, на крају, после коначне забелешке о њеном животу, Колин је наставио да фотографише свога оца и његово доживљавање усамљености, збуњености и “магле” која прати осећај губитка вољене особе.

Колин Греј је, на својим фотографијама, документовао животе својих родитеља током многих година, и драматичне промене захваљујући којима се радост живљења постепено повлачила из њихових живота, као море за време осеке. И, као што је Колин рекао у уводу своје књиге Ин Сицкнесс анд ин Хеалтх: Гледајући себе у огледалу, ја видим одбљесак лица свога оца. Кроз тај одбљесак истовремено видим његову прошлост и своју будућност. Тај опажај је занимљив и прилично застрашујући.