Самостална изложба Славена Тоља (Хрватска)

Изложба мултимедијалних инсталација, реализована уз подршку Града Београда, Министарства културе и информисања Републике Србије и Музеја модерне и сувремене умјетности из Ријеке.
Славен Тољ у својим радовима непрестано реагује на нарушавања система вредности, било да је реч о политичком и/или приватном контексту времена у којем живимо. У галерији Подроом биће постављена перформативна инсталација која је раније ове године била изложена у галеријама Кортил и АЖ, а најављивана као претекст за колективни перформанс у којем се у замраченом простору налазе два међусобно удаљена извора светла, која се пале и гасе у зависности од кретања посетилаца. Они могу видети једни друге само са одређене удаљености, а у тренутку када крену да се приближавају једни другима светла се гасе. Поставља се питање да ли једни друге „боље“ видимо само са дистанце? И колико сплет личних доживљаја утиче на креирање слике о другом?
На изложби у Београду биће приказани и документаристички материјали који приказују појединачне примере национализама у обе државе, који се покушавају представити као општи и успоставити као модели понашања.

Последња самостална изложба Славена Тоља у Београду била је 2004. године у галерији Ремонт када је уметник предсатвио радове који су говорили о решавању личних конфликата, унутрашњих траума и неспоразума, и наизглед нису били непосредно везани за рат и ратно време на простору бивше Југославије, што је један од важних фокуса у Тољевом стваралаштву.
Тољевој „дистанци“ у бољем сагледавању другог доприноси његово професионално деловање из различитих позиција – као уметник, кустос, актер независне уметничке сцене, представник и директор Музеја модерне и сувремене умјетности у Ријеци и један од водитеља и стратега у тиму програма Ријека 2020 Европска престоница културе.

Изложба у галерији Подроом је настала као резултат рада на развоју сарадње између различитих структура културних институција и појединаца из Хрватске и Србије,у којем су поред Култруног центра Београда у последње две године учествовали: уметници који живе и раде у Дубровнику, Београду, Загребу, Новом Саду, Удружење грађана Контра, платформа за савремену уметнсот КИОСК, Арт радионица Лазарети и галерија Оток из Дубровника, Музеј модерне и сувремене умјетности Ријека. Прва у низу изложби била је 2014. године у галерији Подроом под називом „Град је мртав.Живио град“, на којој је била представљена дубровачка уметничка сцена, након чега је уследила 2015. изложба у галерији Оток у Дуборвнику под називом „Туђе хаљине“.

„Тољева умјетност непосредно везана за живот – из њега произлази и њему се својим учинцима враћа. Силва Калчић говорећи о његовим радовима говори о умјетности „меког руба” која се прожима с „трауматичним реализмом” (термин Халла Фостера) стварности, прије свега стварности рата. С обзиром на то да се у радовима бави пропитивањем актуалних и њему блиских друштвених проблема, намеће нам се закључак како је његово схваћање умјетности блиско оној Ранциереовој концепцији „расподјеле осјетилног” у којој је и умјетност саставни и равноправни дио политичкога дјеловања. Он простор умјетности види као мјесто раскринкавања и активне преобразбе стварности.
Оно што пријети сваком умјетнику који се континуирано користи активистичким стратегијама како би умјетношћу дјеловао на свакодневицу је бијег у претјерани патос, но код Тоља је то претјеривање избјегнуто управо свјесним укидањем вишка интерпретативне вриједности.
Тољеве инсталације, сачињене углавном од реадy-маде предмета, дјелују на разини метафоре. Он својом истанчаном перцепцијом издваја предмет из свога природног окружења и стављајући га у одређени међуоднос с другим таквим предметима и простором у којем излаже, упућује на нека нова значења.
Уз Антуна Марачића, једино се Јанка Вукмир озбиљније и суставније бавила Славеновим радом. Као полазиште у интерпретацији радова, с циљем њихова обједињавања, она узима тезу да конвенције ликовних умјетности произлазе из дјела самих (Солл Ле Wитт) па тако Тољеву умјетност одређује као перцептуалну обједињујући тим термином медиј којим се изражава с начином на који публика комуницира с његовим дјелима. Наиме, значења умјетничког дјела крију се у перцепцији умјетника који својим перцептуалним поступком објект из стварности трансформира у умјетничко дјело, као и у перцепцији публике која постаје све више активни
судионик у ишчитавању поруке дјела, а све мање пасивни уживалац естетике и потрошач евентуалног спектакла. Тиме је отворена и могућност да предмет у потпуности ишчезне те да сама перцепција постане нематеријални ликовни објект.

Тољ не производи умјетност у класичном смислу, односно његова идеја произлази из перципиранога предмета, а не обрнуто. Препознавши затечене објекте и ситуације као потенцијална умјетничка дјела, он их издваја и поставља у нови контекст наглашавајући тако њихов досадашњи статус, што значи да употријебљени предмети задржавају своје изворно значење, па чак и онда када их ради изложби сели у нови просторни и друштвени контекст. Тољев је избор предмета утемељен у детекцији појединих ситуација, а не предмета, па се тиме побија могућност да они буду прозвани пронађеним предметима, да буду у правом смислу објецт троувéе, јер осим свега, они нису пронађени, они су препознати, перципирани. Такођер, перципирани предмети не мијењају своје значење, што значи да поруку преносе друкчијом методом него реадy-маде. Осим тога, то нису примарно концептуална дјела јер поступак којим се умјетник служи је „непосредност пријевода” (Р. Бартхес) којим напушта комплексност људских поступака, даје им једноставност есенцијалног, напушта дијалектику, а ствари почињу значити нешто саме по себи.“
Славен Тољ

Славен Тољ рођен је 14.04.1964. у Дубровнику.
Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Сарајеву 1987. године.
Један је од оснвача Уметничке радионице Лазарети у Дубровнику, која је данас важна тачка на мапи савремене сцене у Дубровнику и Хрватској.
Од 2013. године Славен Тољ је директор Музеја модерне и сувремене умјетности у Ријеци.
Остварио је низ запажених самосталних изложби и учествовао на многобројним значајним групним изложбама, међу којима су Документа у Каселу (1997), фестивал „Бодy анд тхе Еаст“ у Музеју модерне уметности у Љубљани (1998), изложба источноевропске уметности „Афтер тхе Wалл“ у Музеју модерне уметности у Сокхолму (1999), 54. Октобарском салону (2013)…
Био је комесар Хрватске на 51. Бијеналу уметности у Венецији 2005.
Члан је ауторског тима у пројекту Динка Перачића „wе неед-wе до ит“ на овогодишњем 15. Бијеналу архитектуре у Венецији.

Међународну пажњу стручне јавности скренуо је на себе инсталацијама, уметношћу тела (бодy-арт) и перформансима, који су сви заједно одраз особене политичке и друштвено-културне критике. На обликовање његове уметничке праксе директно је утицало лично искуство које је стекао током рата у Југославији, распад државе, опсада Дубровника од стране Југословенске армије 1991-92. Крајем деведесетих Славен Тољ је у своју уметничку праксу унео и нове мотиве као што су политичке промене, мултикултураност и глобализација. Ради и као кустос и активан је у различитим уметничким организацијама.
У својим радовима осврће се на „подерану“ структуру Дубровачког друштва, свој родни град, у којем је живео и радио. Из личног угла бави се односима и последицама које су настале након рата. Уместо документовања и активизма, верује да је индиректно уметничко деловање прикладније. Тако ефекат критике, с обзиром да је спроводи изнутра, понекад се не препознаје одмах, иако се вредност његовог рада када је реч о симболичком не доводи у питање. Избегава директни језик и слике, остављајући их са стране и изостављајући. Тољеви радови се налазе на уској граници између видљивог и невидљивог без обзира о којем медију се ради. Једва приметна „пукотина“ коју садрже његови радови даје им додатну снагу, која без обзира колико је лична, увек се на критички начин односи према политичком аспекту уметности и/или концепту уметности намењен широј публици.

Реализацију изложбе помогли: Град Београд, Министарство културе и информисања Републике Србије, Музеј модерне и сувремене умјетности из Ријеке.