Snežana Ristić: RASUTOST, fotografije

Treći ciklus fotografija Snežane Ristić, kao i prethodna dva, sa istim akterima: beba/devojčica/devojka – Senja i 30 muškaraca.

Fotografski čin je trenutan i trajan, sličan potezu čarobne palice kojom vila pretvara tikvu u kočije, budnu devojčicu u uspavanu, muškarca s detetom u predmet igre… Objektiv je procep kroz koji izabranici, pozvani da postanu posredovani bogovi i heroji, tajno ulaze u jedan izigrani unutrašnji panteon… Sve što urade muškarac, fotograf i dete, prevara je, fikcija ili opsena.
Predrag Dojčinović, 1991.

Senja nije naprosto dijete u rastu, nego dijete u takozvanoj povijesnoj tranziciji, ukratko, dijete tranzicije, u onom istom smislu u kojem su njezini roditelji, kao i muškarci s kojima se slikala, bili djeca komunizma…
Efekt tog pogleda jasno je vidljiv u onoj auri lascivnosti koja prati drugi set fotografija. Igra ženskog djeteta s različitim muškarcima sada najednom gubi svoju nevinost. Lolita? Možda.
Boris Buden, 2002.

Slika se tada samo za trenutak vraća svojoj prvobitnoj funkciji kartografisanja događaja u njihovim složenim presecima i nerazmrsivim preplitanjima, istovremeno otvarajući vremenske tunele melanholije i svekolike prolaznosti.
Jovan Čekić, 2002.

Kodakovi reklamni čarobnjaci su neuobičajeno iskreno poručivali da se ne treba džaba deranžirati: YOU PRESS THE BUTTON, IT (kamera) DOES THE REST!!!
(…)
3. Od trenutka kada se rodi dete, snimati svakoga dana po jedan kvadrat krupnog plana njegovog lica, uvek na isti način postavljenog prema kameri… Kad odraste, osoba može nastaviti da snima samu sebe… Ukoliko bi poslednji kvadrat bio snimljen na dan smrti, pod pretpostavkom da je osoba živela ravno 100 godina, film bi, projektovan brzinom od 24 kvadrata u sekundi, trajao 25 minuta i 22 sekunde.
Slobodan Šijan: “Projekat za jedan porodični film”, Filmski letak broj 4 (septembar 1976).
Branko Vučićević, 2002.

Manje je muškaraca u drugom nizu. Je li to posledica života, ili devedesetih, ili ratova?
— Života i smrti, mimolilaženja, rasutosti, devedesetih, ratova…
Zbilja misliš da načiniš i treći niz? Pa onaj sledeći i tako dalje? Porast mučnine ti je zagarantovan. Veruješ li da ćeš imati snage?
— Nije problem u snazi, već da li će nas biti…
Nekog će, valjda, biti…
— I onda će, nadam se, biti “mučnog” trećeg niza…
Radonja Leposavić — Snežana Ristić, 2002.

MALI PRASAK

Pre 20 godina, 1991, pritisak na dugme fotoaparata (YOU PRESS THE BUTTON…) označio je početak nastajanja sad već trostepenog otvorenog (Work in Progress) projekta Snežane Ristić. U Beogradu, u improvizovanom kućnom studiju, jednom muškarcu stavljena je u ruke mala ženska beba. U Srbiji, tada još u Jugoslaviji, tamo gde će se muškarcima u ruke uskoro stavljati puške. Snežana je obilazila oko tog začuđujućeg prizora, kadrirala ga i pritiskala dugme… Tim “malim praskom” je – kao i onim davnim “velikim” – pokrenuto nešto “neograničeno a konačno”, nešto što ima neku svoju logiku… I pored svih kadriranja i naknadnih biranja: IT DOES THE REST!!! A u tom THE REST je taman onoliko tajni koliko ih ima u životu, taman toliko “interpretativnih potencijala”, mogućnosti čitanja i učitavanja. U državi koja se raspada, u društvu koje ubrzano regresira, u vreme kada su ugrožena najelementarnija ljudska, manjinska, civilizacijska i ženska prava, Snežana Ristić pravi kontra-ikonu: Muškarac i beba. I, kao i svaku ikonu, multiplicira je: 30 puta. Možda su to fotografije, mogu se tako i gledati, možda je ono od 4. do 17. juna 1991. i bila izložba fotografija (“30 muškaraca i beba”, Umetnička galerija “Stara kapetanija”, Zemun), ali stvar je u onome THE REST.

Deset (jedanaest) godina kasnije, 2002, Snežana Ristić pravi novi korak u istom projektu: “(nije) na mojoj strani” (Galerija “Artget”, Beograd, 8-25. novembar). Sa “istim” ljudima. Ali beba više nije beba: Senja je sad devojčica, neki muškarci su daleko – nekih više nema… “Remake” je nemoguć. I kad je “sve isto” – nije isto! Vreme – u odnosu na koje je fotoaparat tako ravnodušan – utkiva se u fotografiju. “Dijahronija” se dodaje “sinhroniji”, ali ne kao na filmu – ne u kontinuitetu, već u diskontinuitetu: kao skok, kao šok. I opet se Snežana igra sa tradicijom: od kontra-ikone – sekući “horizontalu” “vertikalom” vremena – pravi imaginarni krst! I, kao i svaki krst, multiplicira ga. Možda su to fotografije, mogu se tako i gledati – može se svaki diptih fotografija i psihološki i sociološki i poetski i umetnički i filozofski tumačiti, ali stvar je u onome THE REST.

Dvadeset godina kasnije, 2011, Snežana Ristić pravi treći korak u istom projektu: “Rasutost” (Galerija “Artget”, Beograd, 2-30. decembar). Sa “istim” ljudima. Ali beba odavno više nije beba, ni devojčica više nije devojčica, Senja je sad devojka… “Entropija” napinje i razapinje prizor. Snežana kao da pokušava da preusmeri Brownovo kretanje – ali to je nemoguće! Reći će jednom, pa potom poreći, da se “namučila” dovodeći te “rasute” ljude u isti kadar. U manje od godine dana…
I opet se Snežana igra, ovaj put sa ambijentom – sa neposrednim kontekstom: ponegde je baš okruženje u fokusu kamere. Priča je to o istoriji i ljudskom životu: svetovi se razmiču, “rasipaju”, a – paradoksalno – kontekst, trag, postaje sve stabilniji… Sećanje? Možda su to fotografije, mogu se tako i gledati – može se svaki triptih fotografija i lakanovski i postmoderno tumačiti, ali stvar je u onome THE REST.

Radonja Leposavić, 2011.