Снежана Ристић: РАСУТОСТ, фотографије

Трећи циклус фотографија Снежане Ристић, као и претходна два, са истим актерима: беба/девојчица/девојка – Сења и 30 мушкараца.

Фотографски чин је тренутан и трајан, сличан потезу чаробне палице којом вила претвара тикву у кочије, будну девојчицу у успавану, мушкарца с дететом у предмет игре… Објектив је процеп кроз који изабраници, позвани да постану посредовани богови и хероји, тајно улазе у један изиграни унутрашњи пантеон… Све што ураде мушкарац, фотограф и дете, превара је, фикција или опсена.
Предраг Дојчиновић, 1991.

Сења није напросто дијете у расту, него дијете у такозваној повијесној транзицији, укратко, дијете транзиције, у оном истом смислу у којем су њезини родитељи, као и мушкарци с којима се сликала, били дјеца комунизма…
Ефект тог погледа јасно је видљив у оној аури ласцивности која прати други сет фотографија. Игра женског дјетета с различитим мушкарцима сада наједном губи своју невиност. Лолита? Можда.
Борис Буден, 2002.

Слика се тада само за тренутак враћа својој првобитној функцији картографисања догађаја у њиховим сложеним пресецима и неразмрсивим преплитањима, истовремено отварајући временске тунеле меланхолије и свеколике пролазности.
Јован Чекић, 2002.

Кодакови рекламни чаробњаци су неуобичајено искрено поручивали да се не треба џаба деранжирати: YОУ ПРЕСС ТХЕ БУТТОН, ИТ (камера) ДОЕС ТХЕ РЕСТ!!!
(…)
3. Од тренутка када се роди дете, снимати свакога дана по један квадрат крупног плана његовог лица, увек на исти начин постављеног према камери… Кад одрасте, особа може наставити да снима саму себе… Уколико би последњи квадрат био снимљен на дан смрти, под претпоставком да је особа живела равно 100 година, филм би, пројектован брзином од 24 квадрата у секунди, трајао 25 минута и 22 секунде.
Слободан Шијан: “Пројекат за један породични филм”, Филмски летак број 4 (септембар 1976).
Бранко Вучићевић, 2002.

Мање је мушкараца у другом низу. Је ли то последица живота, или деведесетих, или ратова?
— Живота и смрти, мимолилажења, расутости, деведесетих, ратова…
Збиља мислиш да начиниш и трећи низ? Па онај следећи и тако даље? Пораст мучнине ти је загарантован. Верујеш ли да ћеш имати снаге?
— Није проблем у снази, већ да ли ће нас бити…
Неког ће, ваљда, бити…
— И онда ће, надам се, бити “мучног” трећег низа…
Радоња Лепосавић — Снежана Ристић, 2002.

МАЛИ ПРАСАК

Пре 20 година, 1991, притисак на дугме фотоапарата (YОУ ПРЕСС ТХЕ БУТТОН…) означио је почетак настајања сад већ тростепеног отвореног (Wорк ин Прогресс) пројекта Снежане Ристић. У Београду, у импровизованом кућном студију, једном мушкарцу стављена је у руке мала женска беба. У Србији, тада још у Југославији, тамо где ће се мушкарцима у руке ускоро стављати пушке. Снежана је обилазила око тог зачуђујућег призора, кадрирала га и притискала дугме… Тим “малим праском” је – као и оним давним “великим” – покренуто нешто “неограничено а коначно”, нешто што има неку своју логику… И поред свих кадрирања и накнадних бирања: ИТ ДОЕС ТХЕ РЕСТ!!! А у том ТХЕ РЕСТ је таман онолико тајни колико их има у животу, таман толико “интерпретативних потенцијала”, могућности читања и учитавања. У држави која се распада, у друштву које убрзано регресира, у време када су угрожена најелементарнија људска, мањинска, цивилизацијска и женска права, Снежана Ристић прави контра-икону: Мушкарац и беба. И, као и сваку икону, мултиплицира је: 30 пута. Можда су то фотографије, могу се тако и гледати, можда је оно од 4. до 17. јуна 1991. и била изложба фотографија (“30 мушкараца и беба”, Уметничка галерија “Стара капетанија”, Земун), али ствар је у ономе ТХЕ РЕСТ.

Десет (једанаест) година касније, 2002, Снежана Ристић прави нови корак у истом пројекту: “(није) на мојој страни” (Галерија “Артгет”, Београд, 8-25. новембар). Са “истим” људима. Али беба више није беба: Сења је сад девојчица, неки мушкарци су далеко – неких више нема… “Ремаке” је немогућ. И кад је “све исто” – није исто! Време – у односу на које је фотоапарат тако равнодушан – уткива се у фотографију. “Дијахронија” се додаје “синхронији”, али не као на филму – не у континуитету, већ у дисконтинуитету: као скок, као шок. И опет се Снежана игра са традицијом: од контра-иконе – секући “хоризонталу” “вертикалом” времена – прави имагинарни крст! И, као и сваки крст, мултиплицира га. Можда су то фотографије, могу се тако и гледати – може се сваки диптих фотографија и психолошки и социолошки и поетски и уметнички и филозофски тумачити, али ствар је у ономе ТХЕ РЕСТ.

Двадесет година касније, 2011, Снежана Ристић прави трећи корак у истом пројекту: “Расутост” (Галерија “Артгет”, Београд, 2-30. децембар). Са “истим” људима. Али беба одавно више није беба, ни девојчица више није девојчица, Сења је сад девојка… “Ентропија” напиње и разапиње призор. Снежана као да покушава да преусмери Броwново кретање – али то је немогуће! Рећи ће једном, па потом порећи, да се “намучила” доводећи те “расуте” људе у исти кадар. У мање од године дана…
И опет се Снежана игра, овај пут са амбијентом – са непосредним контекстом: понегде је баш окружење у фокусу камере. Прича је то о историји и људском животу: светови се размичу, “расипају”, а – парадоксално – контекст, траг, постаје све стабилнији… Сећање? Можда су то фотографије, могу се тако и гледати – може се сваки триптих фотографија и лакановски и постмодерно тумачити, али ствар је у ономе ТХЕ РЕСТ.

Радоња Лепосавић, 2011.