СРЂАН ВЕЉОВИЋ „Деведесете“, фотографије

* Уметнички директори Галерије Артгет у 2017: мр Слађана Петровић Варагић и Мирослав Карић
Прва изложба у селекцији уметничких директора Галерије Артгет у 2017. години, историчара уметности Слађане Петровић Варагић и Мирослава Карића, јесте изложба Деведесете Срђана Вељовића, по властитим речима – фотографа и културног радника, који је за деценију и по присуства на домаћој уметничкој сцени изградио специфичну ауторску позицију интензивним праћењем и документовањем различитих видова културног, друштвено-активистичког, урбаног живота првенствено Београда, али и Србије и региона.

Фото-пројекат Деведесете, настајао је у периоду владавине Слободана Милошевића, од 1987. године (тј. од Осме седнице ЦК СКС, која се може сматарти уводом у каснији распад Југославије), па све до 2000. године и потоње политичке промене и транзиције. У својеврсној хроници догађаја, појава и ситуација, Вељовић настоји да забележи општу слику друштва суоченог са драматичним променама, од свакодневице свог непосредног животног и породичног окружења до одређених колективних простора / зона или малих појединачних гестова непристајања, борбе и отпора политикама које су нас све заједно увеле у околности перманентних криза, нестабилности и неизвесности. Вељовићев фотографски рад сагледан у целини има форму специфичног визуелног истраживања, употпуњеног ауторовим промишљањем и самог медија фотографије односно значаја, моћи, потенцијала који фотографија има као документ и као уметнички израз у интерпретацијама и разумевањима друштвених реалности.
Вељовићеве Деведесете по први пут у Галерији Артгет добијају извесну интегралну јавну презентацију.
(из текста „Деведесете Срђана Вељовића“ Мирослава Карића и Слађане Петровић Варагић)

Вељовић о Деведесетим
Серија фотографија Деведесете покрива време од 1987. до 2000. године, тачније, период владавине Слободана Милошевића. Све то време сам фотографисао, прилично учестало. Посматрајући их из перспективе 2017. године, чини ми се да те фотографије спрам тадашње стварности имају мање документаран, сведочећи однос. Њима се више документује жеља и напор за успостављањем простора нормалности и слободе. То се могло постићи само малим актима субверзије, симболичким чиновима који имају споредан, попречан положај спрам прећутаног, никад испричаног наратива 1990-их.
Окосницу ове изложбе чине фотографије везане за контекст војске, разврстане у две групе: прва из 1987–1988. године – период ЈНА, и потоња из 1999. године – рат против НАТО-а. Фиксирајући контекст лако се уочава разлика коју је донело време. И непроменљивости.
Простор између ова два момента заузимају представе ситуација испољавања друштвености, субјективности: случај клуба Индустрија, илити техно-поткултура у Србији, сплав Лукас – турбофолк, улична акција Саше Марковића Микроба Жудња за животом, Вилхелм Рајх, недељна спонтана окупљања – народна весеља на Калемегдану.
Део радова се односи на сарадњу са уметничким колективима Ледарт и Лабин Арт Еxпресс (ЛАЕ). У питању су биле акције, интервенције у јавном простору извођене концем 1990-их, декаде чијим су се учинком непосредно бавиле. Сумирајући значења, узроке и учинке, те слике симболички, али на веома прецизан начин говоре о времену.
Група фотографија у ужем документарном смислу, нотира одређене преломне ситуације овога периода. Ту је: 9.(10) март 1991. године, затим гранични камен између Албаније и СФРЈ на Проклетијама (мај, 1991) у моменту када је постојало извесно да држава престаје да постоји, преко мечкара у Кнез Михајловој улици у Београду 1993. године све до студентских протеста из децембра 1996. године и уличног излога венчаница у центру Београда.
Група фотографија која на први поглед значајно одступа од осталих указује на оно што претходи, оно што је изгубљено. Указује на место одакле смо ускочили у деведесете.

Срђан Вељовић (1968), фотограф и културни радник. Завршио Електротехнички факултет. Члан УЛУС-а.
Реализовао пројекте:
Архитектура и фашизам, Леп живот као ексцес, Небо, Границе рода, Економија моћи хетеросексуалне везе, Колико високо је безбедно, Нож жица, Умеће транзиције, Транспоновање – Џони Рацковић, Мноштва, Техно-позиције поткултуре, Могућа места солидарности, Музеји и још по неко место сећања, Јарболи, Индустрија, Фотографије-портрети, Биоскопи у култури сећања, 20-25-29, Дас Унхеимлицхе концепт као практична алатка.

Пројекат подржао Форум ЗФД (Зивилер Фриеденсдиенст), Келн