ТИХИ КРИК: ЦИЈЕЛУ ПРИЧУ МОГУ ТИ ТЕК ШАПНУТИ НА УХО, цртежи, инсталације, видео

Изложба настаје из жеље представљања Музеја изван куће и познатих галеријских зидова. Уз радове из збирки ММСУ-а, окупља радове аутора заступљених у колекцији Октобарског салона и радове позваних умјетника.
Уметници: Ана Адамовић, Марија Анчић, Томислав Ћурковић, Игор Ешкиња, Иван Фактор, Ален Флоричић, Иван Кожарић, Мирна Кутлеша, Далибор Мартинис, Паула Мухр, Владимир Николић, Ивана Пеган Баће, Слава Рашкај, Давор Санвинценти, Анника Стрöм, Дино Зрнец
Кустоскиње: Ксенија Орељ & Наташа Шуковић

Од класичних медија до видеа и инсталација, изложба комбинује различите облике уметничког израза који се крећу ивичним просторима између покретне и статичне слике, присуства звука и неме визуелности, а у којој се покушај изведбе гласа снажно осећа. Доноси радове углавном настале у последњих десетак година уз изузетак Славе Рашкај чија је цртанка настала 1899. године.
Тихи крик: Цијелу причу могу ти тек шапнути на ухо покушава обухватити сродне уметничке приступе који се баве феноменима на рубу језика и досизања осећајности, визуелне елементе користећи примарно за обликовање трзаве звучне слике – између нужде изговарања и бега у мук. Без обзира ослањају ли се на звук или насумично бирају нему визуелност, уметнички радови отварају лиминалну зону у увреженом саставу видљивости и гласноће. Мимо дијалошких и рационалних критеријума ослањају се на интроспекцију и посматрање интимних, оголелих тренутака унутарње тишине. С оне стране разговетне гласовне артикулације оживљавају споредне грлене модусе, хватање даха, запињање гласа и потискивање крика који се понекад успева ослободити и пронаћи жељену резонанцу. Људски глас издвајају као темељну пројекцију личног простора. Наслућују његове границе и пукотине у отварању према другоме.
Закинут за своју осећајност, глас прелази у тихи крик. У својој неприсутности постаје још присутнији. У раду Марије Аничић, разјапљена уста указују на крик који остаје нем док вришти као “продор стварног“, продор у којем притисци стварности излазе на уста, рупу кроз коју цело тело бежи. (Гиллес Делеузе, Францис Бацон: Тхе Логиц оф Сенсатион, 1981.) Сасвим супротно идеалној артикулацији гласа као опуштене и смислене семантичке активности, радови се посвећују гласу у његовом одсуству, као негативу или сенци говора. Обликују се као израз рубних комуникативних стања. Постају индикатори присутности одсутног. Без једнозначних одговора дају смисао крику као органском вапају за оним што недостаје, оним што је тешко дохватљиво, неспознатљиво. Користе редукцију као реторички поступак, као вештину онога што није, онога што је намерно изостављено, а може се препознати у напетостима гласа, у његовом тремору, запињању. Извлаче оно што се обично настоји прикрити – непожељне несигурности, искључења, тилтове у увреженим рубрикама нормалности. Јављају се као Сметње у комуникацији у серији цртежа Мирне Кутлеше или као израслине на границама култивираног и непожељног тела у фото-инсталацији Пауле Мухр (Доубле Флоwерс). Сучељавање експонираног и засењеног тела одвија се у титрајима скутрене људске силуете у инсталацији Удаљена интимност Давора Санвинцентија. Силуета застаје у временском процепу између блискости и потребе за дистанцом и раздвајањем. У том колебању наилази на врисак који често остаје нечујан за друге. Не чујете ли тај стравичан врисак око вас који људи обично називају тишином? (Wернер Херзог, Енигма Каспара Хаусера, 1974.)
Ослањајући се на оно што је прећутано, прескочено или неприхватљиво, радови застају на препрекама продирућег и прикривеног израза. Неретко се позивају на апсурд и сетан хумор. У аудио раду Пут yоур фаитх ин, Ивана Пеган Баће интимно позивање поставља као јавну изведбу насред града. Модулираним гласом изнова понавља стих песме Wхо wилл лове ме ноw који као да долази с небеса и истовремено, из утробе неког од незнаних пешака. Као што нам остаје непознато је ли отисак плавог квадрата у ненасловљеном раду Дине Зрнеца негатив плавог монохрома на другом делу просторије, или продире из натегнутог платна на којем се и назире?
На Тихом крику, криза нарације и споразумевања преводи се у кризне изведбе гласа. Истичу се његови заобилазни путеви, од мрмљања до шапата. Доживљавају се попут љубавних прича које се шапућу непристојним тоном и тек у пробрано ухо. Уместо разговетног говора који се лакше уклапа у језичну комуникацију, али и брже губи у информацијској какофонији, радови говоре о двојаком незадовољству савремености – истодобно нам недостаје ријечи и имамо их превише. Како наводи Сусан Сонтаг у есеју Естетика тишине (1967.), Истинска празнина и чиста тишина нису изведиве, нити идејно, нити у збиљи. Већ и због тога што умјетничко дјело постоји у свијету попуњеном многим другим стварима, умјетник који ствара тишину или празнину мора произвести нешто дијалектично: пуно ништавило, обогаћујућу празнину, резонирајућу или рјечиту тишину.