ULAZ U PRAZNINU (Francuska/Italija/Japan), 2009.

*Film se ne preporučuje mlađima od 18 godina

Oskar i njegova sestra Linda nedavno su stigli u Tokio. Oskar je sitni diler drogom, a Linda radi u noćnom klubu kao striptizeta. Jedne noći Oskar je uhvaćen u policijskoj poteri i ubijen. Dok leži mrtav, njegov duh odan obećanju koje je dao sestri, da je nikada neće ostaviti, odbija da napusti svet živih. Dok luta gradom, njegove vizije rastu i postaju košmarne. Prošlost, sadašnjost i budućnost spajaju se u halucinantom vrtlogu.
režija: Gaspar Noe
scenario: Gaspar Noe i Lusil Hadžihalilović
fotografija: Benoa Debi
muzika: Tomas Bangalter
uloge: Natanijel Braun, Paz de la Uerta, Siril Roa, Oli Aleksander, Masato Tano
festivali: Kan , Toronto, Sandens, Sitdjes…

**********

IZJAVA REDITELJA:
Rastao sam ateistički odgajan, ali na kraju adolescencije, kada počnete da pušite džoint, počinjete sebi da postavljate pitanja o smrti i eventualnom postojanju posle nje. Iako nikada nisam delio neko religiozno shvatanje, počele su da me zanimaju knjige o reikarnaciji, posebno Life after Death Rajmonda Mudija i imao sam neke ideje o tome šta bi mi se moglo dogoditi kada umrem. Ovaj strah od smrti pritiska više kako postajete stariji, ali moja početna ideja o pravljenju filma koji se bavi ovom temom, tj. šta se događa posle smrti glavnog karaktera, potiče iz tog vremena. Kasnije, kada sam imao oko 23 godine, gledao sam Lady in the Lake (Robert Montgomery, 1947). Film je snimljen ceo iz ugla glavnog karaktera pod dejstvom opijata. Skoro da sam ušao u ekran i Marlovu glavu gledajući ga, čak i pored toga što je film bio crno-beli i titlovan. Mislio sam da je tehnika snimanja kroz oči karakatera najlepša kinematografska majstorija i da onda kada budem pravio film o drugom svetu, snimaću ga kroz subjektivnu viziju karaktera. Godinama kasnije, uvodna scena filma Ketrin Bigelou Strange Days potvrdila mi je je efektivnost ovog filmskog sredstva. Tako, ovo je ideja koju sam imao dugo. Pisao sam je u proteklih 15 godina i ne mogu tačno reći koliko sam verzija imao. Prva je bila narativnija i linearnija, dok su kasnije verzije bile apstraktnije i euforičnije.

Tokio
Prva vezija scenarija događala u Francuskoj, onda sam napisao novu veziju misleći na Njujork. Ali za mene, Japan je najfascinantnija zemlja gde sam oduvek želeo da snimam. Za ovaj specifičan projekat sa halucinogenim sekvencama bile su potrebne vrlo žive boje, Tokio je bio savršeno okruženje. Iako je izgledalo da će biti komplikovano, bilo je veliko zadovoljstvo snimati tamo i bio bih vrlo srećan sa snimim još neki film u Japanu. Filmska ekipa je bila toliko pasionirana da su svi radili i po 14 sati dnevno, šest dana u nedelji. Snimajući ovaj film ponovo sam našao energiju koju sam imao kao mlad snimajući kratke filmove, ali sada sa ovom neverovatno talentovanom i profesionalnom ekipom. Njihova želja za perfekcijom je bila pravo uživanje.